16.07.2026. godine

Nakon skoro šest meseci napornih priprema, iščekivanja i ličnih preispitivanja, konačno je došao dan polaska na dugo očekivanu ekspediciju. Plan je bio da pokušamo uspon na dva vrha Kavkaza – Kazbek (5.054 m) i Elbrus (5.642 m). Grupa od sedam članova OPSD „Dragan Radosavljević“ iz Zaječara, kojoj se pridružio i jedan član PK „Javorak“ iz Paraćina, krenula je da još jednom pokuša da ostvari svoje planinarske snove.

Nas šestoro – Žika, Seka, Deki, Dunja, Sale i ja – krećemo iz Zaječara, a u Paraćinu nam se pridružuje Igor. Kombi je već u Zaječaru prepun stvari. Svako je poneo po jedan veliki kofer, planinarski ranac kao kabinski prtljag i još jednu manju torbu ili rančić. Sreća pa je Igor poznat po tome da ne nosi mnogo stvari, pa se nadamo da će tako biti i ovog puta i da nećemo imati previše problema da ga negde smestimo. Tako je i bilo. Kupimo i njega u Paraćinu i nastavljamo put ka Beogradu, gde na aerodromu treba da se sastanemo sa Zekom.

Na aerodrom stižemo skoro tri sata pre leta, kako bismo bez žurbe obavili sve potrebne procedure. Čekiramo karte na pultu Er Srbije. Već tu nam traže da pokažemo zdravstveno osiguranje za Gruziju. Pokazujemo polise, preuzimamo karte i nastavljamo ka pasoškoj kontroli i našem gejtu. Sve protiče bez problema. Uz smeh i uobičajene pošalice, koje su već postale deo naše svakodnevice, ubijamo vreme do ukrcavanja. Let je prilično miran i veći deo puta provodimo spavajući.

U Tbilisi slećemo oko 18 časova po lokalnom vremenu. Gruzija je dva sata ispred nas. Dok razmišljam o pasoškoj kontroli koja nas čeka, prisećam se prethodnih putovanja i odjednom shvatam da Lianu, ženu iz lokalne agencije preko koje smo organizovali celo putovanje, uopšte nisam pitala kako se zove naš hotel. A to je jedno od pitanja koje umeju da postave prilikom ulaska u zemlju. Dok čekamo da nam u avionu jave da možemo da otkopčamo pojaseve, žurno isključujem avionski režim na telefonu, uključujem internet i pišem Liani da smo sleteli i da mi pošalje naziv hotela. Brzo odgovara i tek tada se smirujem. Govori mi i da nas čeka ispred aerodroma, zajedno sa vozačem. Pada mi kamen sa srca.

Izlazimo iz aviona, a već na putu do preuzimanja prtljaga svima ponavljam naziv hotela, za slučaj da nekome zatreba. Uprkos mom stresu, pasošku kontrolu prolazimo bez ikakvih problema. Niko nas ništa ne pita i sve završavamo veoma brzo.

Napolju se sastajemo sa Lianom. Objašnjava nam da izađemo ispred, gde će doći vozač, i da moramo biti spremni za brzo ubacivanje stvari u vozilo i ulazak, jer im nije dozvoljeno da se tu zadržavaju. Svi smo razumeli instrukcije. Čim smo ugledali vozača, organizujemo se, pravimo red i stvari dodajemo jedni drugima, sve do gepeka. Zatim ulazimo i mi.

Prvi deo puta od aerodroma deluje izuzetno uređeno, gotovo kao da smo u nekoj zapadnoevropskoj zemlji. Širok put sa dve kolovozne trake, drvoredi i uređene travnate površine. Na pojedinim kružnim tokovima vidimo spomenike ili gruzijske zastave.

Naš hotel nalazi se u samom srcu starog grada Tbilisija, u blizini trga Meidan. Do njega imamo još oko 300 metara pešačenja, jer kombi ne može dalje. I to kakvih 300 metara! Sa svim stvarima i koferima, uz konstantan uspon, a poslednjih pedesetak metara ispred hotela čeka nas strmina od preko 40 stepeni. Ipak, uz međusobnu pomoć uspevamo da se izborimo i sa tim. Uprkos umoru i koferima koje vučemo za sobom, stižemo da primetimo impozantnu arhitekturu ovog dela grada. Mislim da smo se svi zaljubili u njega već na prvi pogled.

Smeštamo se u sobe i jednoglasno odlučujemo da ne želimo da odmaramo, već da odmah krenemo u obilazak. Sa Lianom se dogovaramo da sutra u devet, nakon doručka, krenemo dalje ka Kazbegiju, a mi nastavljamo u obilazak grada.

Već nakon prvih nekoliko koraka svi smo bili fascinirani. Ulice starog grada, stare kuće sa drvenim balkonima, oronuli zidovi pored pažljivo obnovljenih fasada, mala dvorišta i uski prolazi stvarali su posebnu, pomalo neurednu, ali neverovatno toplu atmosferu. Ono što nam se posebno dopalo jeste činjenica da se život zaista oseća na ulici. Ljudi sede ispred malih lokala i razgovaraju. Iz restorana dopire muzika koja se meša sa zvucima uličnog svirača, koji zabavlja turiste dobro poznatim ritmovima. Ljudi oko njega pevuše, a sve deluje nekako spontano i živo.

U gradu su jasno vidljivi tragovi različitih kultura, što mu daje još veći šarm. Jednostavno, grad koji ima dušu.

I sami Gruzijci ostavljaju lep utisak. Ljubazni su i predusretljivi prema turistima, a komunikacija ne predstavlja problem jer gotovo svi govore engleski.

Umorni, kako od puta tako i od šetnje, odlazimo u obližnji restoran da probamo neki od lokalnih specijaliteta. Dogovaramo se da naručimo khinkali, poznato gruzijsko jelo od kuvanog testa punjenog mlevenim mesom i začinskim biljem. Ne mogu da kažem da je khinkali na nas ostavio utisak kakav je ostavio Tbilisi, ali svakako vredi probati. Vraćamo se u hotel i tonemo u san.

17.07.2026. godine

Budimo se, doručkujemo, pijemo kafu i krećemo u novu avanturu – spuštanje kofera niz onu istu padinu od 40 stepeni. Ovog puta je malo teže jer treba obuzdati kofer od 23 kilograma da ne krene nizbrdo pre nas. Nekako se spuštamo do dogovorenog mesta, ukrcavamo se u kombi i krećemo ka selu Stepancminda, odnosno Kazbegiju, koji će biti naša polazna tačka za uspon na Kazbek.

Od Tbilisija do Kazbegija deli nas oko 150 kilometara. Prolazimo i kroz noviji deo grada, koji predstavlja spoj moderne gradnje i sovjetske arhitekture. Nastavljamo dalje, uz nekoliko pauza. Prvo se zaustavljamo na vidikovcu iznad jezera Žinvali, a potom i na mestu gde se sastaju dve reke, Crna i Bela Aragvi, koje dalje čine reku Aragvi.

Krećemo se Gruzijskim vojnim putem, objašnjava nam Liana, i već duboko zalazimo u Kavkaz. Svi gledamo kroz prozor i ne želimo da nam bilo šta promakne. Put vijuga kroz doline, prati reku Aragvi i prolazi između strmih, zelenih planinskih padina. Iza svakog zavoja otvara se neki novi prizor. Penjemo se sve više, sve do prevoja na oko 2.000 metara nadmorske visine. Ispod nas ostaju duboke doline i reke, dok se iznad nas uzdižu ogromni vrhovi Kavkaza. Usput često nailazimo i na krda krava koja bezbrižno stoje nasred kolovoza.

Posebnu atmosferu celoj vožnji daje naš vozač, koji pušta tradicionalne gruzijske pesme i lagano pevuši zajedno sa njima. Sve to čini da putovanje deluje još autentičnije. Imamo osećaj da na neki mali način upoznajemo Gruziju upravo kroz njegovu muziku, raspoloženje i prizore koji se smenjuju pred nama.

U Kazbegi stižemo oko 13 časova po lokalnom vremenu. Pošto sobe još nisu spremne, dogovaramo se sa Lianom da prvo odemo na ručak, a potom se vratimo, smestimo i upoznamo sa našim vodičem. Ostavljamo stvari u hodniku i krećemo ka centru ovog malog mesta. Odmah nailazimo na restoran sa terasom sa koje se pruža pogled pravo na Kazbek i crkvu Gergeti. Zauzimamo dobro mesto i naručujemo još gruzijskih specijaliteta. Ovog puta za srce nam se posebno vezuje hačapuri. Reč je o pecivu u obliku čamca, punjenom lokalnim sirevima, sa svežim jajetom na vrhu. Hrskavo, a istovremeno izuzetno ukusno. Svi se slažemo da bi to bio idealan svakodnevni doručak, uz po koju čašu jogurta.

Nakon ručka odlazimo do hotela, gde nas čekaju Liana i naš vodič Nodar. Upoznajemo se i odmah prelazimo na dogovor o planu za naredne dane. Odlučujemo da sutra, nakon doručka, u devet časova krenemo na uspon.

Nodar nam zatim daje instrukcije o pakovanju stvari koje će prenositi konji. Saznajemo da konji mogu da idu samo do oko 3.200 metara nadmorske visine, odnosno do glečera, jer se još nije otopio. Od te tačke do doma na 3.600 metara stvari ćemo morati da nosimo sami ili da angažujemo nosače, koji koštaju oko 400 larija u jednom pravcu i mogu da ponesu oko 15 kilograma. Ostaje da se sami dogovorimo kako ćemo organizovati prenos stvari i da našu odluku javimo Liani i Nodaru.

Pozdravljamo se sa njima i odlazimo u sobe. Sledi možda i najteži deo tog dana – pakovanje. Svako je zaokupljen svojim mislima i nedoumicama. Dodatnu nervozu unosi i vremenska prognoza, koja za sutra ne najavljuje baš dobre uslove. Velika je verovatnoća padavina. Kabanice stavljamo na vrh rančeva, međusobno razmenjujemo savete i pomažemo jedni drugima koliko možemo. Nakon otprilike dva sata konačno odlazimo na spavanje.

18.07.2026. godine

Budimo se i prvi put od dolaska dočekuje nas prizor koji oduzima dah. Vrh Kazbeka potpuno je čist, na horizontu, obasjan jutarnjim suncem. Kao da je izašao da nam poželi dobro jutro i srećan uspon.

Odlazimo na doručak, završavamo poslednje pripreme i u devet časova ulazimo u vozila koja nas voze do početne tačke uspona – platoa ispod crkve Gergeti. Odvajamo stvari koje će ići konjima i uzimamo naše jednodnevne rančeve.

Nodar nam kaže da krenemo, a da će nas on stići usput. Pitam ga gde treba da idemo. Pokazuje na ogromnu strminu na travom prekrivenom brdu ispred nas. U šali svi izgovaramo „NOOOOOO“ i počinjemo da se smejemo.

Stavljamo rančeve i krećemo polako, ujednačenim tempom. Deki je na čelu jer njegov tempo svima odgovara. Idemo nogu pred nogu, bez nepotrebnih pokreta i rasipanja energije. Ni naši jednodnevni rančevi nisu baš laki, ali ovakvim tempom prvu veliku strminu savladavamo prilično lako. Na vrhu pravimo pauzu i uživamo u neverovatnim pogledima. Ispred nas je crkva Gergeti, iza nje selo Kazbegi, a iznad svega se okomito uzdižu strmi vrhovi Kavkaza. Niska oblačnost i izmaglica daju celom prizoru još mističniji izgled.

Nodar nas stiže, preuzima vođstvo i nastavljamo dalje. Odavde je staza prilično lagana. Uska zemljana stazica prolazi preko zelenih pašnjaka, bez većih uspona. Svi uživamo. Drugu pauzu pravimo ispred narednog strmog dela. Pijemo dosta vode i grickamo užinu koju smo dobili od agencije. Zatim nastavljamo dalje, ponovo ujednačenim tempom, i konačno izlazimo na čistinu na kojoj se, verovali ili ne, nalazi objekat. Moderna građevina od drveta i stakla, smeštena na grebenu, na oko 2.900 metara nadmorske visine. Zove se simbolično „360“, po pogledu koji se odatle pruža u svim pravcima.

Pravimo pauzu za kafu, čaj i toalet. Nodar me poziva i pokušava nešto da mi objasni. Engleski mu baš nije jača strana, pa se sporazumevamo kombinacijom engleskog, ruskog, gruzijskog i dobrog starog objašnjavanja rukama i nogama. Tek nakon trećeg pokušaja uspevam da shvatim da želi da ode ispred nas i pomogne oko skidanja stvari sa konja na mestu do kojeg oni mogu da stignu. Pokazuje mi stazu kojom treba da nastavimo. Jasno je vidljiva: prvo po izohipsi do narednog doma, koji se nalazi na 3.000 metara, a zatim iza njega stazom do samog glečera. Potvrđujem da sam razumela i vraćam se u kafić „360“ da još malo uživam u ostatku svoje kafe.

Nakon pauze nastavljamo dalje, ponovo sami. Staza prvo vodi ravno, a zatim se spušta do bujičnog potoka koji nastaje otapanjem glečera u višim predelima. Prolazimo pored planinarskog doma Deka. Tu već počinje sitna kiša. Navlačimo kabanice i kišne pantalone i nastavljamo dalje.

Nismo ni primetili kada smo ušli u gustu maglu. U jednom trenutku gubimo stazu. Svi ostaju na mestu gde smo stali, a Deki i ja se razdvajamo kako bismo pokušali da pronađemo kuda dalje treba da idemo. Ubrzo pronalazimo stazu, a pored nje i kamenje složeno u obliku kupa, koje planinari postavljaju kao putokaz na mestima bez markacija.

Nastavljamo istim tempom, uz slabu kišu i sada već gustu maglu. U daljini čujemo Nodara kako nas doziva i nešto viče. Izranja iz magle i prilazi nam. Uspevamo da razumemo da je izgubio jednog konja i da mora da otrči za njim. Ostajemo u magli. Nismo sasvim sigurni, ali čini nam se da nam je rekao da ga sačekamo tu.

Stojimo tako, u magli, ko zna koliko dugo. Polako počinje da se uvlači nervoza jer se Nodar ne pojavljuje. Nekoliko nas kreće da se udaljava kako bi proverili gde je otišao, ali vodimo računa da se ne udaljimo previše i da grupa koja je ostala uvek bude u vidnom polju. Magla je jedan od najvećih neprijatelja na planini. Ko je bar jednom doživeo maglu na nepoznatom planinskom terenu, dobro zna koliko je teško orijentisati se i koliko brzo čovek može da izgubi osećaj za prostor.

Vraćam se jer ga nigde ne vidim. Ponovo čekamo zajedno još neko vreme. A onda, odjednom, čujemo udaranje konjskih kopita u kasu i njegov glas. Izranja iz magle na konju, gotovo kao u nekoj sceni iz kaubojskog filma, i rukom nam daje znak da ga pratimo. To i činimo. Ubrzo stižemo do glečera, gde nas čekaju naše stvari, složene na jednu gomilu i prekrivene najlonom kako se ne bi pokvasile.

Raspoređujemo ostatak stvari. Deo preuzimaju nosači koji su stigli, a ono što ostaje stavljamo na svoja leđa. Pitamo Nodara da li je potrebno da stavimo dereze, jer glečer izgleda prilično klizavo. Odgovara: „No crampons, no crampons, easy.“

Gledam prema glečeru i strmini ispred nas. Vidim prvi deo staze prekriven snegom, na kojem se jasno vide tragovi prethodnika, ali se dalje staza gubi u ledu. Iz ovog ugla mi deluje da se taj deo ne može preći bez dereza. Pitamo ga još nekoliko puta i svaki put dobijamo isti odgovor. Na kraju odlučujemo da ga poslušamo i puštamo ga da krene prvi.

Prolazimo taj osneženi deo i izlazimo na čist glečer, gotovo potpuno bez snega. Sreća je što je površina bila mešavina leda i kamenčića, pa su onima koji su imali teške visokogorske cipele đonovi relativno dobro prijanjali. Oni koji su odlučili da do doma idu u lakšoj obući imali su mnogo više problema.

Sa svakim novim korakom sve više mi se nameće misao da smo ipak morali da stavimo dereze. Ali sada je već kasno i trudim se da ne razmišljam o tome. Sa strahom gledam svoje ljude kako se, sa teškim rančevima na leđima, kreću po glečeru. Obuzima me blaga panika. U glavi mi se vrti samo jedna misao: možda nije trebalo da ga poslušamo. Možda smo se upravo zbog toga našli u izuzetno opasnoj situaciji.

Uprkos svemu, svi su prilično staloženi i fokusirani samo na to da nastave dalje. Nekako prelazimo tu deonicu, ali se dogovaramo da pri povratku dereze stavljamo bez obzira na to šta Nodar bude rekao.

Sa druge strane glečera stupamo na kameniti teren. Vidimo dom i stazu visoko iznad nas. Na prvi pogled deluje blizu, ali nas od njega deli još jedna velika uzbrdica po kamenitom terenu. Posle toliko sati provedenih na stazi, više od 1.300 metara savladane visinske razlike i teških rančeva na leđima, taj poslednji uspon deluje izuzetno teško, gotovo nemoguće. Ipak, nastavljamo, korak po korak, i ubrzo konačno stižemo do doma Betlemi.

Spuštamo rančeve, a Nodar nas vodi do naše sobe. Najteži deo tog dana, verovali ili ne, bile su strme stepenice na ulazu u dom.

Što se smeštaja tiče, imamo celu sobu samo za nas. Sastoji se od jedne prostorije u kojoj se nalazi velika drvena konstrukcija na dva sprata, sa debelim strunjačama. Na donjem i gornjem nivou ima mesta za po četvoro ljudi. Odmah se raspoređujemo, ostavljamo stvari i ostatak popodneva provodimo odmarajući, jedući, hidrirajući se i pripremajući za sutrašnju aklimatizaciju.

Napolju je vreme loše. Počinje i jaka kiša. Nakon večere koju nam priprema naša kuvarica, odlazimo na spavanje veoma rano, čak pre nego što je pao mrak. Šalimo se na račun toga, ali smo svi svesni koliko nam je odmor potreban.

19.07.2026. godine

Današnji dan rezervisan je za aklimatizacioni uspon. Budimo se odmorni i naspavani. Nakon doručka dogovaramo se sa Nodarom da krenemo u 9.30 časova.

Vraćamo se u sobu da se spakujemo. Pokušavamo… S obzirom na to da nas je osmoro u jednoj prostoriji i da, pored konstrukcije sa krevetima, imamo svega oko pola metra prostora za kretanje, pakovanje predstavlja pravi izazov. Kada shvatamo da se samo guramo jedni oko drugih, delimo se u grupe od po troje i tako nastavljamo pripreme.

Svi smo spremni u dogovoreno vreme i čekamo ispred doma. Krećemo lagano kroz kamp, a zatim uzbrdo, po kamenitom terenu. Hod je spor i odmeren, jedini razuman na tim visinama. Najvažnije je da se organizam privikne na visinu, uz što bolje očuvanje i uštedu energije. Krećemo se bez nepotrebnih pokreta, polako i u ritmu. Ruke sa štapovima prate korak, korak prati udah i izdah. Sve je ritmično i staloženo.

Dolazimo na oko 4.000 metara. Nodar zastaje i pravimo kraću pauzu. Govori nam da se na tom mestu nalazi crkva na najvećoj nadmorskoj visini u Gruziji. Pogled nam odlazi ka blagom uzvišenju iznad nas, na kojem se nalazi metalna konstrukcija. Kaže nam da sve ekspedicije uglavnom dolaze do tog mesta, ali da on predlaže da se popnemo još oko 200 metara visinski i tamo ostanemo pola sata, kako bi se telo što bolje priviklo na uslove.

Svi se slažemo bez pogovora, formiramo našu već ustaljenu kolonu i nastavljamo. Ubrzo stižemo do krajnje tačke. Svako pronalazi neki udoban kamen i pokušava da se što bolje smesti, jer je dogovor da tu ostanemo između pola sata i 45 minuta.

Svi se dobro osećaju. Vreme je oblačno i prohladno, a ubrzo počinje i slaba kiša. Niko na to ne obraća mnogo pažnje jer nam je svima cilj isti – da što duže ostanemo na toj visini, bez obzira na uslove.

Svako se zabavlja na svoj način. Neko pije vodu, neko jede, a naš vodič, sasvim nonšalantno, u svom malom kutku turpija nokte. Bacam pogled na vremensku prognozu i pitam ga kakav je plan za dalje. Kaže nam da sutra ceo dan odmaramo, a da uveče krećemo na završni uspon. Pitamo još jednom, da ne bude da nismo dobro razumeli, ali potvrđuje isto. Dogovor je pao: nakon današnje aklimatizacije sutra imamo ceo dan za odmor, a zatim uveče krećemo ka vrhu.

Dogovaramo se i oko opreme. Jedno od tri užeta biće kod mene. Sa nama će ići još jedan pomoćni vodič, tako da ćemo imati dve naveze od po četvoro ljudi i jednu od dvoje, u kojoj ću biti ja.

Kada je prošlo predviđeno vreme, krećemo nazad. Usput obilazimo crkvicu na 4.000 metara i pravimo obaveznu zajedničku fotografiju. Vraćamo se u dom, ručamo i ostatak vremena koristimo za odmor.

Vreme je i dalje veoma promenljivo. U jednom trenutku pojavi se sunce, a već u sledećem iznad nas je siv oblak iz kojeg počinje da pada kiša, praćena izuzetno jakim vetrom.

U 18 časova svi se okupljamo u trpezariji na večeri. Nakon večere Žika odlazi u sobu, dok mi ostajemo još malo da ćaskamo. U jednom trenutku Nodar prilazi meni i kaže:

„I give you rope and tonight we go.“   prev:(Daću ti uže da spakuješ, I večeras krećemo)

U tom trenutku me nešto preseče u stomaku. Srce počinje ubrzano da mi lupa.

„Tonight?“ pitam ga, gotovo ne verujući da sam dobro čula.

Potvrđuje. Kao da se pre samo dva sata nismo dogovorili da danas popodne i sutra odmaramo, a da na završni uspon krećemo sutra uveče.

Gutam knedlu i gledam ostale. U njihovim očima prepoznajem isti onaj strah i strepnju koje i sama osećam. Psihički smo se pripremili za prvobitni plan i sada nas ova promena potpuno zatiče.

Pitam Nodara šta se promenilo i kakva je vremenska prognoza. Objašnjava mi da se prognoza za noćas popravila i da većina ekipa planira da krene na uspon. Blago mi se vrti u glavi, ali pokušavam da razmišljam trezveno. Žike nema tu da se odmah konsultujemo, a povrh svega i dalje nisam sasvim sigurna da li se sa Nodarom dobro razumem. Govori nešto na engleskom, nešto na ruskom ili gruzijskom, ili već nekom njihovom kombinacijom.

Posle njegove današnje izjave da ćemo večeras i sutra odmarati, svi smo se opustili i u glavi se pripremili za jedan sasvim drugačiji ritam. Ova promena nas je prilično poremetila.

Odlazim u sobu da čujem šta Žika misli. Prenosim mu Nodarove reči, a on ćuti. Pitam ga nekoliko puta, već prilično nervozno: „Šta ćemo?“ Mada, po njegovom izrazu lica, već naslućujem šta misli.

Kaže: „Možda je bolje da to obavimo večeras ako kaže da će biti dobro vreme.“

Pita me šta Nodar kaže za sutrašnje vremenske prilike. Odgovaram mu da su prognozirani uslovi isti i za noćas i za sutra. Žika i dalje dugo razmišlja.

Pokušavam da mu objasnim: „Niko nije spreman da krenemo večeras. Ljudi su se opustili i u glavi već isplanirali da idemo sutra. Osim toga, sada je već pola sedam. Dok se svi spakujemo, biće devet. Kada ćemo da odmorimo, ako u jedanaest već treba da ustajemo?“

On i dalje ćuti. Znam koliko je važno da svi budu psihički spremni i koliko je, u ovakvim uslovima, bitno da budu odmorni koliko god je to moguće.

Na kraju kaže: „Ne znam. Pozovi ih da vidimo šta kažu, pa da odlučimo.“

Zovem ostale. Svi se slažu da nije najpametnije da krećemo noćas. I zbog vremena potrebnog za pripremu i zbog odmora koji nam je neophodan. Još nekoliko puta proveravamo prognozu za sutra uveče – i dalje je dobra.

I to je to. Presekli smo.

Ostaje prvobitni plan: sutra odmaramo, a uveče krećemo na uspon.

Odlazim i saopštavam to Nodaru. Odgovara mi jednim nesigurnim „OK“. Vidim da nije baš zadovoljan našom odlukom, ali on je tu zbog nas.

Vraćam se svojoj grupi i nastavljamo sa uobičajenim aktivnostima. Ipak, više ništa nije sasvim uobičajeno. Svi znamo da nas čeka završni uspon i da se približava trenutak zbog kojeg smo došli na Kavkaz.

20.07.2026. godine

Ovaj dan provodimo odmarajući se i proveravajući tehničku i osnovnu opremu. Uz šalu i smeh pripremamo se za noćašnji uspon. Vreme je lepo, pa veći deo dana provodimo sedeći na suncu, ćaskajući i zagledani u vrhove Kavkaza koji se uzdižu ispred nas.

Razmenjujemo iskustva sa grupama koje se smenjuju u kampu. Neki se vraćaju sa vrha, dok drugi tek pristižu. Razgovaramo i sa grupom iz Republike Srpske, koja je upravo stigla u kamp, i dajemo im savete o tome gde bi mogli da odrade aklimatizaciju.

Sa Nodarom se dogovaramo da doručak bude u ponoć, kako bismo na uspon krenuli u jedan sat. Daje nam instrukcije da odmah namontiramo svu opremu koja će nam biti potrebna od samog početka, što podrazumeva pojas i šlem. Dereze i naveze stavićemo kada stupimo na glečer. Još jednom proveravamo svu opremu, a ostatak dana provodimo odmarajući.

Razmenjujemo po koju reč o tome kako se ko oseća i da li neko ima neke probleme. Glavna tema, međutim, postaje odlazak u toalet. Ne samo zbog stanja u kojem se ovaj objekat nalazi, već i zato što nam sam odlazak i povratak predstavljaju ozbiljan fizički poduhvat. Nema osobe koja se nakon odlaska u toalet nije vratila u sobu zadihana i celu tu avanturu opisala uz nekoliko sočnih psovki. Svi se slažemo da je razlog zbog kojeg tako jednostavna radnja predstavlja toliki napor zapravo visina na kojoj se nalazimo, ali i činjenica da jednostavno ne možemo sebe da nateramo da hodamo dovoljno sporo kako se ne bismo umorili.

21.07.2026. godine

Ponoć. Svi smo već odavno budni i svako je duboko u svojim pripremama. Odlazimo na „doručak“, ako se to uopšte može tako nazvati. Većina ljudi iz planinarskog doma, kao i oni iz kampa, budna je i obavlja poslednje pripreme pred polazak na završni uspon.

Proveravamo opremu jedni drugima i oko 00.45 časova već smo svi napolju. Noć je vedra i izuzetno topla. Počinjemo da preispitujemo slojeve garderobe koje smo obukli i da li su nam svi zaista potrebni. Skidamo ono što procenjujemo da nam neće trebati i čekamo Nodara i drugog vodiča.

Nodar nas obaveštava da će sa nama krenuti i dve žene iz Mađarske. Žali nam se da je dobio „naređenje“ od vlasnika doma da ih povede sa nama jer se njihov vodič razboleo. Prihvatamo i krećemo.

Formiramo već ustaljeni redosled kojim ćemo se kretati, baš kao što smo radili i na prethodnim usponima. Prvi deo staze vodi preko kamenitog terena. Oko nas ne vidimo gotovo ništa, osim svetala čeonih lampi ljudi koji su očigledno krenuli pre nas. Iskustvo sa ranijih uspona govori nam da ne treba previše da gledamo u tom pravcu, jer prizor ljudi koji su daleko ispred nas može da bude prilično demotivišući. Ovog puta, međutim, to nije bio slučaj. Nekako su sve vreme bili tačno ispred nas, pa nismo imali utisak da se nalaze na nekoj nedostižnoj udaljenosti.

Hodamo polako i nakon otprilike dva i po sata nailazimo na prve glečerske pukotine prekrivene kamenjem. Nodar daje znak za pauzu i govori nam da najpre namontiramo dereze, a zatim formiramo naveze. Svi slušamo instrukcije. Usput ubacujemo po koji zalogaj badema ili urmi, kako bismo uneli još malo energije koja će nam biti preko potrebna.

Nastavljamo dalje. Teren je i dalje mestimično kamenit, a jedini znak da se nalazimo na glečeru jesu povremene pukotine koje prelazimo. Polako počinje i da sviće. Ubrzo stupamo na dobro osneženu površinu i nastavljamo kretanje po ledniku koji je na ovom delu potpuno prekriven snegom.

Pravimo pauzu. Nodar mi nešto govori, ali ne mogu da kažem da ga razumem. Približavam mu se i pažljivije slušam. Objašnjava mi da je Seka prilično spora i da moramo ponovo da formiramo naveze. Njegov predlog je da Seku stavi sa drugim vodičem, Mamukom, dok bi Deki i Sale prešli u navezu između mene i Žike. Takođe mi objašnjava da će Mamuka nastaviti sa Sekom, ali da će je, ukoliko ne bude mogla da prati tempo, vratiti nazad.

Prolazimo pored Seke. Žika zastaje i govori joj da se sabere, jer će je u suprotnom vratiti. Nastavljamo dalje. Nodar vodi prvu navezu, a za njima kreće naša, u kojoj sam ja na čelu. Seka sa Mamukom ostaje iza nas.

Od samog početka uspon je blag, ali konstantan, bez nekih izrazito strmih deonica. Sada se već potpuno razdanilo, iako se sunce još nije pojavilo. Postaje nam jasno da ćemo vrh, koji smo iz doma gledali misleći da ćemo mu prići sa te strane, zapravo morati da obiđemo i da mu priđemo sa suprotne, severozapadne strane.

Negde na polovini glečera, na oko 4.400 metara, zaustavljamo se radi kraće pauze. Zeka tada govori da više ne može i da želi da odustane. Niko ga ne shvata sasvim ozbiljno. Nekako svi prelazimo preko njegove izjave i nastavljamo dalje.

Uspon je i dalje konstantan, ali ne previše strm. S vremena na vreme okrećem se da proverim da li su Seka i Mamuka iza nas. Prate nas u stopu i uopšte ne zaostaju.

Desetak minuta nakon pauze i Zekine prve izjave, on ponovo zaustavlja grupu i govori Nodaru da želi da odustane, da ne može dalje. Nikome od nas nije sasvim jasno šta se dogodilo. Ni u jednom trenutku se nije žalio na bilo šta, niti je izgledao kao neko ko više ne može da nastavi. Vidim da ni Nodaru nije svejedno jer sada mora ponovo da preveže Seku i da pošalje Mamuku nazad sa Zekom.

Upravo to i radi. Seku premešta iza sebe, još jednom pita Zeku da li je siguran u svoju odluku, a zatim ga vezuje za Mamuku i njih dvojica nastavljaju nazad. Ne mogu da kažem da mi je ovaj Zekin potez potpuno jasan, ali dobro. Sam je odlučio. U ovom trenutku niko nema vremena da se bavi time. Nastavljamo dalje.

Vremenski uslovi su izuzetno prijatni za uspon. Vreme je da stavimo i naočare za glečer kako bismo izbegli snežno slepilo. Dužu pauzu pravimo na oko 4.600 metara, pored ogromne glečerske pukotine koja podseća na tunel. Iznad nas se nalazi snežni zid visok oko 15 metara. Nije baš najbezbednije mesto, ali je to jedina zaravan koja nam pruža koliko-toliko prostora za dužu pauzu.

Od tog trenutka uspon postaje znatno strmiji. Iznad sebe vidimo ostale naveze, gotovo vertikalno iznad naše pozicije. Odmaramo, pijemo vodu, unosimo još malo energije i psihički se pripremamo za najtežu deonicu.

Nakon pauze ponovo zauzimamo svoja mesta u navezama i nastavljamo uz strminu. Pravimo veoma kratke pauze, tek toliko da uhvatimo dah. Visina je velika, a nagib sve izraženiji. Sneg je mekan, ali dovoljno čvrst da noga ne propada, pa se može normalno napredovati. Još uvek ne koristimo cepine, već se oslanjamo na štapove, koji nam u ovom delu mnogo znače.

Krećemo se veoma sporo, čuvajući energiju koliko god je moguće. Ispred sebe vidim našu prvu navezu kako prelazi preko jednog previsa. Nakon njega, iz mog ugla, ne vidim ništa osim neba. Pretpostavljam da se iza nalazi neka zaravan. Bodrim samu sebe da izdržim još malo, samo do tog dela.

Prelazim preko manje snežne strehe, koja je zasečena kako bi se omogućio izlazak na plato ispred nas. Tu već vidim našu grupu, ali i ostale naveze kako odmaraju.

Izlazimo na plato, na ravniji deo terena. Nodar nam govori da se nalazimo na oko 5.000 metara. Sa naše leve strane je vrh Kazbeka, a ispred nas ogromna strmina, pod nagibom od oko 45 do 55 stepeni, koju još treba da savladamo. Sa desne strane nalazi se takozvani Mali Kazbeg.

Već od samog pogleda na deonicu koja je pred nama nije mi baš dobro. Vidim grupe kako se do polovine strmine kreću cik-cak, a zatim koriste fiksirano uže razvučeno duž desne strane. Pravimo još jednu pauzu i koristimo vreme da se okrepimo.

Nodar nam govori da odavde uzmemo cepine, dok rančeve možemo da ostavimo na platou i da ih ne nosimo sa sobom do vrha. Zatim mi saopštava da Seka ne može dalje.

Ne mogu da kažem da razumem tu njegovu odluku. Nalazimo se na 5.000 metara, a do vrha nam je ostalo svega 54 metra visinske razlike. Seka je imala krizu jer joj je nedostajalo energije, ali je pojela čokoladicu, povratila se i od tog trenutka hodala sasvim dobro. Stigla je sa nama dovde.

Gledamo se. Seka ne reaguje na njegovu tvrdnju. Žika mi govori: „Kaži mu da ona ide gore. Biće privezana za mene i ja ću odgovarati za nju.“

Prenosim to Nodaru, ali on odmah odmahuje glavom. Pokušavam još jednom da mu objasnim da će Seka ići iza Žike i da on neće imati nikakvu dodatnu obavezu. Zaista je teško komunicirati. Ponovo odmahuje i izjavljuje da će Seka ići iza njega. Uz to dodaje: „I am not HORSE, I am guide“, na šta ne obraćamo pažnju.

Vadimo cepine, pripremamo se i nastavljamo dalje.

Prvi deo strmine savladavamo krećući se cik-cak i prečimo padinu. Nije toliko strašno koliko je izgledalo iz daljine. Međutim, kada podignem glavu i pogledam deonicu koja je ispred mene, uhvati me vrtoglavica. Javlja se blagi strah, ali ne toliko zbog mene same koliko zbog svih ljudi koji se nalaze oko mene. Pokušavam da odagnam te misli i nastavljam dalje.

Strmina postaje još veća. Krećemo se tako što zabodemo kljun cepina u sneg, a zatim pomeramo nogu po nogu, zabadajući vrhove dereza u podlogu. Sreća je što sneg nije zaleđen, ali nije ni previše mekan. Upravo je takav da omogućava ovakav način kretanja.

Kao vođa naveze osiguravam sebe za fiksirano uže, a samim tim i ostatak naveze. I tada mi kroz glavu prolazi misao: „Kako ćemo nazad?“

U trenutku me obliva neverovatan strah. Ali brzo skrećem misli i nastavljam dalje. Znam da je to samo trenutak slabosti, da je često mnogo lakše sići deonicom kojom si se već jednom popeo. Ne dozvoljavam da me strah parališe. Nastavljam.

Konačno, oko 10.10 časova, i poslednji član naše naveze stupa na vrh.

Grlimo se. Srećni smo, ali se svi jednoglasno slažemo da smo „crkli“. Vremenski uslovi su idealni. Sunce, a oko nas vrhovi Kavkaza koji se pružaju u nedogled. Nodar nam pokazuje u pravcu severozapada i govori: „Elbrus.“

Pogledam tog neverovatnog diva, naš naredni cilj, i u sebi pomislim: „Podari nam, Bože, ovakvo vreme i tamo.“

Fotografišemo se kratko, a zatim krećemo nazad. Vraćamo se istom deonicom, uz međusobno osiguravanje. Nodar sa svojom navezom ide napred, a ja sa svojom iza njih. Krećemo se tako da onaj ko je iza u navezi osigurava osobu ispred sebe. Idemo polako i oprezno.

Silazak dodatno otežavaju grupe koje se još uvek kreću prema vrhu. Negde na prvoj trećini spusta primećujem da prva naveza ima problem. Seka je prošla, ali Mađarice se ne snalaze najbolje sa fiksiranim užetom. Čujem Nodara kako im nekoliko puta ponavlja da idu ulevo, dok jedna od njih uporno radi suprotno. Ne samo da ne postupa po njegovim instrukcijama već mu i odgovara i raspravlja se sa njim. Posmatramo ih sa visine. Nekako uspevaju da se izvuku iz situacije i nastavljaju dalje.

Negde na polovini strmine mimoilazimo se sa grupom iz Republike Srpske, sa kojom smo prethodnog dana razgovarali u kampu. Čestitaju nam, a mi njih bodrimo i želimo im sreću u nastavku uspona.

Silazimo do platoa na kojem smo ranije pravili pauzu. Okrepljujemo se vodom i nečim što će nam brzo vratiti energiju. Skidamo deo odeće jer vrućina postaje sve veća. Ispod šlema, umesto kape, stavljam kačket kako bih zaštitila lice od sunca.

Nodar mi govori da sada ja preuzmem čelo i da moja naveza krene napred. Krećem polako, istim putem kojim smo se popeli, preko one male strehe koja je zasečena kako bi se moglo izaći na plato, a zatim niz strmu stazu.

Da li zbog pada adrenalina ili olakšanja što smo stigli do vrha, počinjem da osećam izuzetnu iscrpljenost. U nekoliko navrata imam osećaj kao da će mi telo svakog trenutka zaspati. Borim se svim silama da održim koncentraciju, jer teren i dalje nije bezbedan. Usporavam korak i nastavljamo do dela ispod ledenog zida i velike pukotine, gde smo tokom uspona već pravili pauzu. Ponovo se zaustavljamo.

Vrućina postaje sve veća. Skidam sve što mogu i ostavljam na sebi samo aktivni veš i zaštitnu jaknu. Govorim Dejanu da preuzme čelo jer se ne osećam baš najbolje. Prelazim na pretposlednje mesto u navezi.

Nakon pauze nastavljamo dalje. Dok se spuštamo preko nepreglednog glečera, jednoj od dve Mađarice ispada telefon i počinje da klizi niz strmu padinu sa naše desne strane. Svi samo posmatramo kako se udaljava i pokušavamo da procenimo gde će završiti. Odlazi sigurno nekih 500 metara od nas, uz najmanje 200 metara visinske razlike.

Napred nastaje komešanje. U jednom trenutku Nodar, vidno besan, odvezuje svoje uže, ponovo formira navezu, vezuje Mađaricu za sebe i njih dvoje kreću u potragu za telefonom.

Gledamo se u čudu. Teren na koji su krenuli može da bude izuzetno rizičan. Na prvi pogled, pred njima je beskrajna površina prekrivena snegom, ali niko od nas ne zna kakve se pukotine kriju ispod nje. Mi nastavljamo dalje, dobro utabanom stazom kojom smo se jutros kretali, ali krajičkom oka pratimo njihovo kretanje.

Dolazimo do deonice na kojoj smo jutros pravili pauzu, na mestu gde je Nodar prevezao Seku i Mamuku. Pred nama se prostire nepregledna belina, a sunce nemilosrdno prži. Od prelamanja sunčevih zraka o belu površinu postaje nepodnošljivo vruće. Skidam i zaštitnu jaknu i nastavljam dalje.

Ipak, osećaj vrućine postaje prevelik. Nemam više šta da skinem, a počinjem da osećam da bi nastavak kretanja u takvim uslovima mogao da dovede do pregrevanja tela, pa čak i toplotnog udara. Kleknem, uzimam šaku snega i počinjem da hladim predeo oko vrata i glave. To radim sve vreme dok se spuštamo.

Čovek mora da ume da prepozna promene koje se dešavaju u njegovom organizmu i da zna kako da sebi pomogne. U planini je to posebno važno.

Nastavljamo dalje i stižemo do dela na kojem smo tokom noći montirali dereze. Glečer je ovde prekriven kamenjem, a sa naše leve strane uzdiže se strmi planinski deo sa kojeg neprestano klizi kamenje, uz glasan huk koji podseća na vodopad. Jeziv prizor. Srećom, nalazimo se na bezbednoj udaljenosti.

Tu nas sustižu Nodar i Mađarica. Uspešno su završili svoju misiju spasavanja mobilnog telefona.

Skidamo dereze i nastavljamo dalje stazom prekrivenom kamenjem. Tokom noći gotovo ništa od toga nismo videli. Sada, od umora i svega što smo prošli, i rančevi i naši koraci postaju sve teži. Jedva se dovlačimo do doma. Stižemo oko 15.30 časova.

Najveći napor ponovo predstavljaju strme stepenice na ulazu u dom. Bacamo se na krevete i gotovo istog trenutka tonemo u san. U nekom trenutku čujem da me neko budi za večeru, ali nemam snage ni da ustanem. Ustajem tek nakon otprilike sat vremena, a zatim se ponovo vraćam da spavam.

22.07.2026. godine

Budimo se odmorniji i srećni. Nakon doručka krećemo u silazak od doma do crkve Gergeti. Natovareni smo ogromnim rančevima, a transportni rančevi zakačeni su nam sa prednje strane. Najpre se kamenitom stazom spuštamo do glečera. Tu ponovo stavljamo dereze i nastavljamo niz glečer. Sa njima je mnogo lakše i ovu zaleđenu deonicu savladavamo prilično brzo.

Na kraju nas čekaju naši konji. Ostavljamo stvari, dereze i višak opreme sa strane, a zatim ih konjovođe utovaruju na konje. Mi nastavljamo dalje, sada potpuno rasterećeni. Uživamo u svakom koraku i predelima koji nas okružuju – travnatim površinama, snežnim vrhovima koji se uzdižu u daljini i glečerskim potocima koji nas prate sa svih strana.

Pravimo jednu pauzu kod doma, a drugu, nešto dužu, u kafiću 360. Sada već svako od nas počinje da mašta o tome šta bi voleo da pojede kada konačno siđemo u selo.

Do crkve Gergeti stižemo oko 14.30 časova. Obilazimo je, a zatim nas taksiji voze do Kazbegija i našeg smeštaja. Raspakujemo se i svi najpre odlazimo na tuširanje, koje nam je preko potrebno. Nakon toga slede večera i zasluženi odmor.

23.07.2026. godine

Iz hotela u Kazbegiju krećemo u 8.30. Čeka nas prevoz iz Rusije, a do gruzijsko-ruske granice imamo svega dvanaestak kilometara. Sa nama je ruski vozač koji ne zna ni reč engleskog, pa se sporazumevamo nekim miksom ruskog i srpskog jezika.

Gruzijske granične formalnosti obavljamo veoma brzo. Lyana nam je prethodno rekla da Srbi nemaju problema sa prelaskom ruske granice i da bi sve trebalo da prođe bez zadržavanja. Međutim, na ruskoj strani stvari se odvijaju sasvim drugačije.

Vozač nam objašnjava da izađemo iz kombija i stanemo u red kod jednog šaltera, dok on odlazi na drugi kraj, gde se obrađuju vozila. Prvi na red dolazi Zeka, kome je baš tog dana i rođendan. Predaje dokumenta, carinik ga nešto pita, a zatim mu kaže da sačeka sa strane. Ubrzo dolazi policajac i odvodi ga nekuda. Ostajemo u čudu, ali, kao i obično, ne propuštamo priliku za šalu: gde ga vode, šta krije, da nije špijun…

Posle Zeke, dokumenta predaje Saša. Pitaju ga koliko nas ima iz Srbije. Kada odgovori da nas je još sedmoro, dobijamo instrukciju da jedan po jedan predamo dokumenta i stanemo sa strane. Ubrzo po nas dolazi policajac i odvodi nas do obližnje zgrade. Otključava vrata karticom, pokazuje nam da uđemo i odlazi bez ikakvog objašnjenja.

Nalazimo se u uskom hodniku, sa nekoliko vrata kancelarija. Tu je i Zeka, kao i još nekoliko ljudi. Gledamo se u neverici i čekamo da nas neko pozove. U međuvremenu, kroz glavu prolazi svašta: šta će nas pitati, zbog čega smo tu i šta ih zapravo zanima. Pokušavam da ostalima prenesem osnovne informacije o agenciji koja organizuje uspon i našem putovanju, za slučaj da im budu potrebne.

Prvi izlazi Zeka i prepričava šta se dešavalo. Pitali su ga odakle je, gde ide, da li je oženjen i da li poznaje nekoga iz Ukrajine. Uzeli su mu telefon i tražili da im da šifru. Ista procedura čeka i sve nas. U telefonima nam unose neke kodove, a glavno pitanje je da li imamo kontakte sa Ukrajincima. Na kraju, naši telefoni i pasoši bivaju odneti u drugu kancelariju.

Iako to niko od nas ne izgovara naglas, jer ne znamo ni ko nas sve može čuti, postaje mi jasno da nas posle ovakvog tretmana više niko ne može uveriti u priče koje se kod nas prenose o „braći Rusima“.

Cela procedura traje duže od četiri sata. Za to vreme ne možemo čak ni do toaleta, jer nemamo gde. Kada se konačno završava, nastavljamo put neklimatizovanim kombijem do Čegeta, gde u hotel stižemo oko 17.30 po lokalnom vremenu. Potpuno smo iscrpljeni i još uvek pod utiskom svega što smo prošli na granici.

A onda nas čeka još jedan susret sa ruskom realnošću. Znali smo da u Rusiji ne rade društvene mreže, da naše Visa i Mastercard kartice ne funkcionišu i da novac možemo da zamenimo praktično samo u bankama, kojih u turističkim mestima nema. O svemu tome smo se informisali pre puta. Ali jedno je čitati o tome i pripremati se, a sasvim drugo naći se u situaciji u kojoj odjednom ne možeš da koristiš gotovo ništa što si do juče podrazumevao.

Dolazimo u hotel, žena na recepciji ne govori engleski, Google Translate ne radi, a mi smo gladni i nemamo način da platimo večeru. Nemamo internet, nemamo funkcionalne kartice, a komunikacija je svedena na snalaženje rukama i nogama. Situaciju na kraju spasava mlada žena, šefica kuhinje, koja nam dozvoljava da platimo u evrima i sa kojom uspevamo da se sporazumemo na engleskom.

Posle svega, ovaj dan završavamo sa prilično pomešanim osećanjima: umorni, zbunjeni i razočarani, svesni da nas u nastavku putovanja čeka potpuno drugačije okruženje od onog na koje smo navikli.

24.07.2026. godine

Budimo se u dogovoreno vreme i odlazimo na doručak. Liana dolazi nakon otprilike pola sata. Daje mi određenu svotu rublji i objašnjava da, ukoliko ne potrošimo sve, ostatak možemo da joj vratimo.

Upoznaje me i sa našim vodičem za Elbrus, Damirom. Odmah počinjem da se konsultujem sa njim o vremenskim prilikama za naredne dane, iako sam prethodno već detaljno pregledala gotovo sve sajtove sa vremenskom prognozom koje sam znala.

Damir kaže da je, prema njegovom iskustvu, najbolje vreme za uspon u naredna tri dana upravo noćas. Vetar bi trebalo da bude najslabiji, iako vidljivost i ostali uslovi neće biti idealni. Dogovaramo se da krenemo noćas i prenosim odluku svojoj ekipi. Svi su pomalo zbunjeni, ali kada im zajedno detaljnije objasnimo situaciju, prihvataju predlog. S obzirom na dobru aklimatizaciju koju smo stekli na Kazbeku, ne bi trebalo da bude većih problema.

Pakujemo stvari u kombi koji nas vozi do mesta Azau, gde se nalazi žičara kojom se penjemo do 3.800 metara. Sa nama do kampa idu Damir i kuvarica Anita. Na stanici Gara-Baši čekamo naš prevoz – ratrak.

Dok stojimo pored stvari i čekamo, ponovo srećemo grupu iz Republike Srpske koju smo upoznali na Kazbeku, sada pojačanu i ekipom iz Bosne. Prilazi nam jedan od njih i razmenjujemo nekoliko reči o planovima. I oni će pokušati uspon noćas. Pozdravljamo se i odlazimo do ratraka. Utovarujemo stvari, a zatim ulazimo i mi.

Ratrak nas vozi do takozvanih „barela“, odnosno „burića“. Reč je o kampu koji čini desetak starih naftnih buradi preuređenih u objekte za smeštaj. Dolazimo do našeg, sa brojem šest, smeštamo se i odlazimo u jedan od objekata koji je uređen kao trpezarija.

Uz užinu počinjemo razgovor sa Damirom. Upoznaje nas sa svakim delom uspona, potrebnom opremom i očekivanim vremenskim uslovima. Njegov predlog je da, s obzirom na dobru aklimatizaciju sa Kazbeka, prvi deo uspona, do oko 4.800 metara, pređemo ratrakom. Na taj način bismo poštedeli sebe gotovo 1.000 metara visinske razlike. Svi se slažemo. Dogovaramo se da ratrakom odemo do te tačke, a da se pri povratku spuštamo pešice.

Dogovor je pao i svako odlazi da iskoristi slobodno vreme kako želi.

Kući se javljamo putem mejla, jer je to jedini način komunikacije koji imamo. Obaveštavamo ih da smo stigli u kamp, ali ne govorimo da planiramo da već noćas krenemo na završni uspon. Složili smo se da je bolje da ih ne opterećujemo dodatnom brigom.

Što se vremenskih uslova tiče, sam vrh se tog dana uopšte ne vidi. U kampu je lepo vreme, ali je vrh potpuno obavijen oblacima. Proveravamo prognozu: tokom noći se očekuje delimično oblačno vreme, uz vetar brzine oko 25–35 km/h i minimalnu temperaturu na vrhu od -17 stepeni. Oko deset časova prepodne postoji mogućnost slabijih padavina, dok se od popodneva do kraja dana očekuje konstantno pojačavanje vetra, koji bi u večernjim satima mogao da dostigne i 70 km/h. Naravno, naš plan je da do tada već budemo u kampu i da ceo uspon bude završen.

Svi smo svesni da su to samo prognoze i da stvarni uslovi mogu biti potpuno drugačiji. Spremni smo na hladnoću i surove visokogorske uslove. Upravo tome smo posvetili najveći deo priprema tokom prethodnih šest meseci. Znali smo da je jedna od najvećih opasnosti na Elbrusu upravo česta i iznenadna promena vremena.

Dogovor je i da funkcionišemo kao tim. Ukoliko jedan član ne bude mogao dalje i bude morao da se vrati, vraćamo se svi. Nema ostavljanja bilo koga iza sebe.

Damir ponovo dolazi i daje nam dodatne savete u vezi sa opremom i oblačenjem. Moj najveći strah u tom trenutku nije ni hladnoća na samom usponu, već vožnja ratrakom. Ne plašim se hladnoće dok se krećemo, već dok stojimo u mestu. Vožnja traje oko 45 minuta i razmišljam o tome da će nam, ukoliko nam bude mnogo hladno tokom vožnje, biti teško da se kasnije pokrenemo. Zato odlučujem da odmah obučem najtopliju garderobu koju imam i sve slojeve koje sam ponela. Pre večere još malo se konsultujemo oko oblačenja.

A onda dolazi noć pred uspon. Noć u kojoj treba da se odmorimo, naspavamo i prikupimo snagu za ono što nas čeka, a zapravo je to možda jedan od mentalno najtežih trenutaka celog putovanja. Ležim, pokušavam da umirim misli, ali one ne miruju. Vraćaju me mesecima unazad, na sve pripreme, treninge, odricanja, planiranja, na svaki trenutak kada sam zamišljala da ću se naći baš tu gde sam sada. Pitam se da li sam dovoljno spremna, da li imam dovoljno snage, da li će telo izdržati i da li će glava ostati dovoljno jaka kada postane teško. U isto vreme želim da sutra što pre svane, a pomalo bih volela i da taj trenutak nikada ne dođe.

Negde između uzbuđenja, straha, sumnje i ogromne želje, pokušavam da pronađem mir. Znam da smo za ovaj trenutak uradili sve što je bilo do nas. Sada više nema mnogo prostora za razmišljanje i preispitivanje. Ostaje samo da verujemo u sebe, u pripreme i u sve ono što smo u prethodnim mesecima uložili u ovaj cilj. Najteže je, čini mi se, upravo to – utišati sopstvenu glavu i dozvoliti sebi da se odmoriš, onda kada znaš da te sutra čeka nešto veliko.

25.07.2026. godine

Ne znam kada sam konačno zaspala, niti koliko je vremena prošlo od prvog alarma koji se oglasio negde oko 00.30 časova.

Ustajem i počinjem sa spremanjem. Oblačim sve slojeve garderobe koje sam planirala. Mislim da nikada u životu nisam bila toliko obučena. Na noge najpre navlačim tanje merino čarape, zatim na njih lepim grejače, a preko svega obuvam debele vunene čarape.

Izlazimo napolje kako bismo otišli na doručak. Nebo iznad kampa je potpuno vedro, sa bezbroj zvezda. Hladno je, ali ne previše, čak je i prijatno. Doručkujemo, a zatim se vraćamo da obavimo poslednje pripreme garderobe i opreme. Dereze stavljamo odmah, kao i pojaseve. Aktiviramo čeone lampe i u 1.45 časova silazimo do mesta na kojem nas čeka ratrak.

U vozilu već ima drugih ljudi. Kada pogledamo prema vrhu, vidimo svetla drugih ratraka koji su krenuli ispred nas i prevoze svoje putnike do 4.800 metara. Ima ih prilično mnogo. Usput prestižemo i planinare koji su odlučili da ceo taj deo uspona savladaju pešice. Pomislim da baš ne bih volela da sam u njihovoj koži.

Iznenađujuće, hladnoća u ratraku, koje sam se najviše plašila, nije toliko velika. Možda sam se ipak dobro obukla. Vetar nije previše jak i vožnja protiče mirno, čak i bolje nego što smo očekivali.

Ono što odmah primećujemo jeste da se vrh uopšte ne vidi. Da li zbog magle ili mraka, u tom trenutku još ne znamo.

Vozilo se zaustavlja na jednoj blagoj zaravni i iskrcavamo se. Na tom mestu nalazi se veliki broj ljudi. Neki su već krenuli naviše. Palimo čeone lampe, a Damir mi daje radio-stanicu i objašnjava da jednu treba da imam kod sebe kako bismo nas dvoje mogli da komuniciramo. Govori mi da je držim isključenu kako ne bi trošila bateriju, a da je uključim i pozovem ga ukoliko bude bilo potrebe. Sve mi je jasno.

Formiramo kolonu i krećemo strmo uzbrdo, preko snežne padine. Vetar duva, ali ne previše. „Bili smo i u gorim uslovima“, pomislim.

Prvi deo uspona savladavamo krećući se cik-cak. Primećujem crvene štapiće koji vire iz snega i služe kao svojevrsne markacije. Niski su, verovatno kako ih vetar ne bi odneo. Iz snega vire svega četrdesetak centimetara. U magli se ne vide naročito dobro, ali onome ko zna da postoje i ume da ih pronađe, kao što su lokalni vodiči, verovatno predstavljaju odličan orijentir.

Krećemo se sa njihove desne strane, prečimo preko strme padine. Uspon je blag, ali je magla prisutna. Svi hodamo izuzetno sporo, korak po korak. Za sada je tempo odličan. Ni hladnoća nije toliko velika koliko smo očekivali. Ili smo se možda zaista dobro pripremili, i mentalno i opremom.

Sve vreme se krećemo po konstantnom nagibu. Padina je kosa, sa padom s desna na levo. Kada pogledam dole sa svoje leve strane, vidim tek poneki crveni štapić, a iza njega ništa. Deluje mi prilično strmo i u glavi mi se javlja misao: „Šta ako skliznem?“

Mozak počinje da se poigrava. Ali brzo vraćam misli u kolosek. Gledam ispred svojih nogu i koncentrišem se na hod i disanje.

Ubrzo počinje da pada sneg. Postaje sve svetlije, ali smo i dalje u magli, pa gotovo i ne primećujemo trenutak kada je potpuno svanulo. Pravimo samo jednu kratku pauzu na toj strmini. Ne znam ni sama iz kog razloga, jer se nalazimo praktično nasred staze.

Nastavljamo dalje, a sneg se ubrzo pretvara u susnežicu, koju prati sve jači vetar. Malo iznad nas primećujem grupe koje se vraćaju improvizovanom stazom.

„Kada su pre stigli da izađu na vrh?“, pitam se.

Ne dozvoljavam da me taj prizor poljulja. Vraćam koncentraciju na stazu i nastavljam.

Primećujem da Dunja, koja hoda ispred mene, polako zaostaje za Zekom. Takođe uočavam da joj je hod nekako nesiguran, da se blago tetura. Poznajem je i znam kako inače hoda. Ovo nije njen uobičajeni hod.

Nastavljam iza nje i primećujem da sve češće zastaje. Sa svakim njenim zastajanjem Zeku sve slabije vidimo ispred sebe. Približavam joj se i govorim:

„Moraš da nastaviš da ih pratiš, inače ih više nećemo videti.“

Ona nastavlja, nogu pred nogu. Naša ekipa ispred nas jedva se nazire u magli i trudimo se da je što bolje pratimo. Malo smanjujemo razmak između Dunje i Zeke.

Da su okolnosti drugačije i da je teren bezbedniji, prišla bih joj da je pitam šta se dešava. Ali na ovoj strmini, u ovakvoj magli i susnežici, za to jednostavno nema prostora. Jedino što možemo jeste da nastavimo do bezbednijeg mesta.

Nakon ko zna koliko sati gotovo neprekidnog hodanja, konačno stajemo na prvom bezbednom i dovoljno širokom mestu. Oko nas je magla. Ne vidimo gotovo ništa, osim nekoliko planinara koji takođe prave pauzu. Primećujemo i one koji nastavljaju naviše, ali i veliki broj onih koji se vraćaju.

Zaustavljamo se. Uzimam gutljaj čaja iz termosa, koji se već gotovo ohladio.

Damir me poziva i prilazim mu.

Objašnjava mi:

„Trenutno smo na sedlu, na oko 5.300 metara. Do vrha imamo još nekih dva sata. U komunikaciji sam sa ostalim grupama. Niko se do sada nije popeo na vrh i većina je odlučila da se vrati. Trebalo bi da vidimo kako su naši ljudi, kako se osećaju i da procenimo rizik – da li da nastavimo ili da se vratimo.“

„Koji je rizik?“, pitam ga.

„Rizik je da se vreme dodatno pogorša i da se vetar pojača.“

Koliko još može da se pogorša, pomislim u sebi, kada smo već sada u magli, mećavi i jakom vetru?

Nastavlja da objašnjava:

„Ispred nas je jedna veoma spremna i jaka grupa. Nalaze se na oko 5.400 metara i pokušaće da izađu na vrh. Možemo i mi da krenemo za njima, ali ako se oni vrate, ne smemo da ostanemo sami. I mi moramo da se vratimo, jer u tom slučaju pomoć ne bi došla.“

Osim tog poslednjeg dela, da pomoć ne bi došla ukoliko ostanemo sami, sve ostalo mi je prilično jasno. Ipak, u tom trenutku se time ne bavim previše. Za mene ostanak bez pomoći nije opcija.

Odlazim do Žike, koji se nalazi na začelju kolone. Prenosim mu sve što mi je Damir rekao, od reči do reči, i čekam da čujem njegovo mišljenje. Kaže mi: „Vidi sa ljudima kako se osećaju.“

U tom trenutku već je bilo jasno da se nalazimo u veoma teškim uslovima. Magla, sneg  i vetar koji je sve jače udarao u nas nisu nam dozvoljavali da sagledamo ni teren ni ono što nas čeka dalje. Kretali smo se sporo, na velikoj visini, već prilično iscrpljeni, a svaki naredni korak zahtevao je sve više koncentracije i snage. Nije više bilo pitanje samo koliko još možemo da izdržimo, već i koliko je bezbedno da nastavimo.

Znala sam koliko je svako od nas želeo da stigne do vrha. Ipak, želja je u tom trenutku morala da ustupi mesto proceni. Vreme se pogoršavalo, ljudi su se masovno vraćali, a naša fizička i psihička iscrpljenost postajala je sve izraženija. Nastaviti je značilo prihvatiti rizik koji možda više ne bismo mogli da kontrolišemo.

Pitam ipak svakog kako se oseća i prenosim im ono što sam upravo čula od Damira. Pitam i Dunju. Kaže mi da je dobro.

Dogovaramo se da nastavimo još malo, ali uz jasan uslov: ukoliko se i ta jaka grupa ispred nas vrati, bez pogovora se vraćamo i mi.

Vraćamo rančeve na leđa i krećemo dalje.

Od tog mesta uspon postaje strmiji. Nastavljamo nogu pred nogu. Sada već primećujemo veliki broj ljudi koji se vraća. Krećemo se znatno sporije nego ranije. Vetar je veoma jak, a udarci snega o kožu lica izazivaju blagi bol.

U jednom trenutku, nakon ko zna koliko vremena i pređene distance, ponovo zastajemo. Ljudi pored nas silaze gotovo u trku. Kao da se oko nas oseća neka vrsta panike. Svi stojimo u koloni i svako se, čini mi se, u sebi pita isto: „Vredi li nastaviti?“

Tada sa začelja čujem Žiku:

„Milana, kaži mu, vraćamo se!“

Tražim da ponovi, a on ponavlja isto.

Nije bilo lako izgovoriti tu reč. Iza nje su stajali meseci priprema, treniranja, odricanja i iščekivanja. Svi smo došli sa istom željom, a sada smo morali da prihvatimo da ovog puta nećemo biti na vrhu. Ali u tom trenutku više nije bilo prostora za razmišljanje o razočaranju. Postojala je samo jedna odluka koja je imala smisla – da se svi bezbedno vratimo.

Iz sredine kolone vičem Damiru:

„Damirrr… FINISH!“

Istovremeno rukama pokazujem gest kao sudija kada označava kraj utakmice.

„ARE YOU SURE?“, čujem Damira negde sa čela kolone.

„YESSS!“, odgovaram u tom vrtlogu magle, mećave, vetra i komešanja oko nas.

Pogledam ostale. Svi klimaju glavom.

Okrećemo se i krećemo nazad.

Dolazimo do sedla, odnosno mesta na kojem smo ranije pravili pauzu. Damir ponovo preuzima vođstvo kolone, a Igor mu prilazi i insistira da nas fotografiše.

„Da li si ti normalan? Čovek će ostati bez prstiju!“, vičem mu.

Ali Igor ne odustaje. Sreća pa je bio uporan, jer je to jedina fotografija koju imamo od tog dana.

Nastavljamo dalje, zajedno sa kolonom ljudi ispred nas. Krećemo se oprezno, ali nešto brže nego tokom uspona.

U jednom trenutku, na onoj strmini, okrećem se da proverim da li su svi iza mene. Ne vidim Žiku.

U stomaku me preseče. Zaustavljam grupu i pitam Saleta, koji je iza mene, gde je. Kaže da ne zna.

Stojimo tako neko vreme, sa osećajem blage panike, a onda se iz magle konačno pojavljuje Žika. Pitam ga gde je bio. Kaže da su mu se naočare zaledile i da je morao da stane kako bi ih očistio.

Nastavljamo dalje.

Negde ispod sebe čujem zvuk motora. To može da znači samo jedno – ratraci su blizu.

U sebi se molim da se svi složimo da se spustimo ratrakom. Toliko sam iscrpljena da samo želim da se sklonim sa ovog mesta, ma koliko to koštalo.

Dolazimo do ratraka i jedan po jedan bukvalno padamo u sneg. Neki od nas i plaču.

Seka mi govori:

„Milana, ja ne mogu pešaka dole. Ja ću ratrakom.“

Odgovaram joj:

„I ja ću!“

Grlim je, zajedno krećemo da plačemo. Sve što želim je da se sklonim što pre sa ovog mesta.

Svi se slažu, bez pogovora. Ulazimo u ratrak i zauzimamo mesta. Na tom delu vlada ogromna gužva. Mnogo je ljudi, a ratraci se smenjuju jedan za drugim.

Krećemo niz planinu nakon ko zna koliko vremena. Niko od nas više ne zna ni koliko je sati.

Kako počinjemo da gubimo visinu, veoma brzo izlazimo iz oblaka koji je obavio vrh i uporno ga skrivao. A dole – sunce.

Neverovatno je koliko priroda ume da bude ćudljiva.

Na oko 4.600 metara primećujem grupicu od sedam ili osam planinara kako u navezi tek kreću naviše, pravo prema oblaku. Čujem Žiku, koji sedi pored mene, kako govori:

„Pa gde će ovi ljudi? Neće valjda tek sada na vrh?“

Odgovaram mu:

„Ne verujem, verovatno su krenuli samo na aklimatizaciju.“

Nadam se da je tako, ali nemam snage da se više bavim time. U tom trenutku mi je najvažnije samo da bezbedno stignemo do kampa.

Neko pita koliko je uopšte sati. Neko drugi odgovara: „Osam!“

Čujem Žiku kako izgovara:

„TEK OSAM?“

Nismo ni bili svesni koliko smo dugo ostali gore, u onom nevremenu. Na nekim planinama to je vreme kada bismo tek počinjali uspon.

Silazimo u kamp, skidamo opremu i ostavljamo je da se suši. Vrh se i dalje ne vidi. Svako se povlači na svoju stranu, svako sa svojim mislima. Iako smo tek nekoliko sati ranije zajedno donosili odluke i prolazili kroz sve ono nevreme, sada kao da svako mora sam da prođe kroz ono što se dogodilo.

Ne razgovaramo mnogo o usponu. Niko ne započinje analizu, niko ne pokušava da objasni šta se tačno desilo i da li je moglo drugačije. Čini mi se da smo svi još uvek tamo gore, u mislima, vraćajući film od prvog koraka do trenutka kada smo odlučili da se okrenemo. Svako verovatno preispituje svoje postupke, snagu, odluke i granice.

Kod nekih osećam tugu. Možda i razočaranje, jer su svesni da se ovakva prilika možda više neće ponoviti. Toliko priprema i želje, a vrh je ostao negde iznad oblaka, nevidljiv i nedostižan. Razumem taj osećaj. I sama znam koliko smo svi želeli da uspemo.

Sa druge strane, ni u jednom trenutku ne dovodim u pitanje odluku koju smo doneli. Uslovi su bili surovi, bili smo iscrpljeni, a nastavak uspona nosio je rizik koji nismo smeli da zanemarimo. Vratili smo se svi. Živi, zdravi i zajedno. I koliko god da postoji žal za vrhom, postoji i veliko olakšanje što se sve završilo upravo tako.

Damir mi objašnjava da sada imamo dve mogućnosti: možemo odmah da odemo u dolinu, uz doplatu za smeštaj, ili da ostanemo još jednu noć u kampu i sutra se spustimo.

Razmenjujemo poglede. Odluka je praktično već doneta.

„Ostaćemo ovde“, kažem mu.

Našima kod kuće šaljem mejl i javljam da smo sišli, da smo tokom noći pokušali uspon na vrh, ali da smo zbog loših vremenskih uslova morali da ga prekinemo. Obaveštavam ih da smo dobro, da sutra silazimo u selo i da ćemo im se tada ponovo javiti.

Za večerom nas Damir pita da li želimo da uveče, od 20 časova, odemo na koncert koji se održava nekoliko stotina metara niže, na stanici Mir.

Samo smo ga bledo pogledali, kao da je potpuno poludeo. Bilo mu je jasno. Nasmejao se, očigledno mu je naša reakcija bila simpatična.

Tog dana nismo mnogo pričali o svemu što se dogodilo. Možda nam je bilo potrebno da prespavamo, da se malo odmaknemo od svega i da svako u sebi složi utiske. Tek sutradan ćemo početi da razgovaramo o usponu, o odluci, o tome šta smo osećali i šta nam je prolazilo kroz glavu dok smo bili gore.

Tokom noći ustajem da odem do toaleta. Pogledam prema vrhu – vedro je, vidi se.

Ono što mi je posebno zanimljivo jeste da ne primećujem nijedan ratrak, niti bilo kakvo svetlo koje se kreće naviše. Sigurno postoji razlog za to.

26.07.2026. godine

Ustajemo natenane, doručkujemo i pakujemo stvari. Danas silazimo u Čeget. Ovog puta dan je prelep, vedar i sunčan. Vrh Elbrusa pred nama izgleda gotovo nestvarno, kao naslikan prizor. Gledam ga i pitam Damira:

„Možda smo ipak promašili dan?“

Odgovara mi:

„Ne. Da li si noćas videla neko svetlo da se kreće prema vrhu?“

Kažem da nisam.

„Vedro je i nema oblaka zato što gore trenutno užasno jako duva“, objašnjava mi.

Posmatram vrh i pokušavam da zamislim kako je tamo izgledalo prethodne noći, dok smo se mi borili sa vetrom, snegom i maglom. Sada, sa ove udaljenosti, sve izgleda tako mirno i pitomo. Gotovo je teško poverovati da je samo nekoliko sati ranije ta ista planina bila mesto na kojem smo se borili da se bezbedno vratimo.

Pakujemo stvari i krećemo niz planinu. Kada stignemo do početne stanice Azau, Damir nam kaže da ćemo morati malo da sačekamo prevoz. Nije nam problem. Tu je nekoliko prodavnica suvenira, pa neki od nas ulaze da pogledaju šta ima.

Ono što odmah primećujemo jeste veliki broj uniformisanih ljudi, kao i specijalnih vozila sa natpisom „MČS Russia“. Pitamo Damira ko su i šta se dešava.

„Spasilačke ekipe. Juče se dogodila velika nesreća na planini i sada idu u pomoć“, odgovara nam.

U tom trenutku ne znamo mnogo više od toga. Nastavljamo da čekamo, neko razgleda suvenire, neko razgovara sa Damirom i kuvaricom Anitom. Ipak, prizor tih ljudi i vozila ostaje mi negde u mislima. Nešto se dogodilo gore, na planini sa koje smo se mi prethodnog dana vratili.

Po dolasku u hotel, Lyana me obaveštava da ćemo i sutra ostati tu, a da prekosutra ujutru krećemo za Tbilisi. Niko nije naročito srećan zbog toga. Nedostaje nam rubalja, nemamo normalnu mogućnost komunikacije sa kućom, a sve ono što smo doživeli u Rusiji ostavilo je na nas gorak utisak. Ipak, u tom trenutku to više nije najvažnije.

Odlazim u sobu, tuširam se, I konačno proveravam poruke. Na hotelskom Wi-Fi-ju radi samo WhatsApp. Javljam se sestri da smo stigli u hotel i da javi ostalima u Viber grupi, u kojoj su članovi porodica svih učesnika. Ona mi potvrđuje da će to uraditi, a zatim stiže poruka koja me potpuno zatiče:

„Milana, da li ste stvarno dobro? U Srbiji se šire vesti da je neka grupa Bosanaca juče stradala na Elbrusu.“

U tom trenutku me nešto preseče u stomaku. Gotovo da mi se zavrtelo u glavi.

Čim sam pročitala reč „Bosanaca“, pomislila sam na ljude koje smo sreli na Kazbeku, sa kojima smo razgovarali i koji su imali isti plan kao i mi – da pokušaju uspon na Elbrus. Pomislila sam i na ljude koje smo ponovo sreli na stanici Gara-Baši, dok smo čekali svoj ratrak.

Pošto nemamo pristup društvenim mrežama, otvaram Google pretraživač i ukucavam svega nekoliko ključnih reči: „Elbrus“, „2026“, „Bosnia“. To je sasvim dovoljno. Među rezultatima se pojavljuju vesti o velikoj tragediji na planini.

Počinjem da otvaram jedan po jedan članak. Čitam, prelazim sa jednog teksta na drugi, tražim informacije, pokušavam da saznam šta se dogodilo i ko su ljudi o kojima čitam. Ne mogu da prestanem. Besomučno pretražujem i čitam sve što mogu da pronađem, nadajući se da ću negde naići na nešto što će promeniti ono što već naslućujem.

Odjednom sve ono što smo prethodnog dana osećali zbog neosvojenog vrha postaje potpuno nevažno. Tuga zbog odustajanja, razočaranje, pitanje da li smo mogli još malo da nastavimo – sve to gubi smisao pred spoznajom da se neko sa te planine nije vratio.

U glavi mi se ponovo vraćaju slike od prethodne noći. Magla, vetar, sneg koji udara u lice, ljudi koji se vraćaju, kolona koja zastaje, Damirove reči i trenutak kada smo odlučili da kažemo „FINISH“. Pokušavam da zamislim šta se dešavalo na planini nakon što smo mi otišli. Koliko je sve bilo ozbiljno i koliko malo ponekad zavisi od nas.

Tada sam još snažnije postala svesna koliko je naša odluka bila ispravna. Nismo se vratili zato što nismo imali dovoljno želje, volje ili snage. Vratili smo se zato što su uslovi bili takvi da je nastavak mogao da ugrozi naše živote. I koliko god da nam je bilo teško da prihvatimo da vrh ostaje neosvojen, danas znam da nije postojala bolja odluka.

Teško mi je da opišem sve što sam u tom trenutku osećala. S jedne strane, bila sam duboko potresena zbog ljudi koji su izgubili živote. Osećala sam tugu, nemoć i neku vrstu očaja pred spoznajom koliko se brzo sve može promeniti i koliko je planina, uprkos svoj svojoj lepoti, nepredvidiva i surova. S druge strane, osećala sam ogromno olakšanje i zahvalnost što smo se mi vratili, što smo svi bili na okupu, živi i zdravi. Ta dva osećanja su postojala istovremeno, bez mogućnosti da jedno potisne drugo. Vest o tragediji potpuno je promenila način na koji sam gledala na naš neuspešan pokušaj uspona. Više nije bilo važno što nismo stigli do vrha. Bilo je važno što smo imali priliku da se okrenemo. Što smo prepoznali trenutak kada treba stati i što smo se zahvaljujući toj odluci svi vratili.

Elbrus je ostao nedostižan. Ali tog dana sam shvatila da postoje planinski ciljevi koji, ma koliko nam značili, nikada ne mogu biti važniji od života.

Vrh nije uvek ono zbog čega se penjemo. Ponekad je najveći uspeh znati kada treba da se okrenemo i vratimo.

Zaključak

Nije lako prihvatiti da se put završi pre cilja kojem smo toliko težili. Posle svih priprema, odricanja, iščekivanja i napora koji su prethodili ovoj ekspediciji, ostaje osećaj nedovršenosti. U mislima se još dugo vraćaš na svaki detalj i postavljaš sebi pitanja: da li je moglo još malo, da li je trebalo pokušati dalje, da li smo imali snage za još jedan korak?

Ipak, kako vreme prolazi, sve sam sigurnija da smo doneli jedinu ispravnu odluku. Planina nas je tog dana podsetila da želja i upornost nisu uvek dovoljne i da je ponekad mnogo važnije prepoznati sopstvene granice i prihvatiti ih nego nastaviti po svaku cenu.

Na Elbrusu smo stigli do 5.400 metara. Do vrha je ostalo još mnogo želje, ali je razum morao da bude jači od nje. Nismo ostvarili cilj zbog kojeg smo došli, ali smo se vratili zajedno, živi i zdravi. A nakon svega što se dogodilo, upravo to dobija sasvim drugačiju težinu.

Možda će uvek ostati malo žaljenja što nismo stigli do vrha. I to je sasvim u redu. Ne moramo da potisnemo razočaranje da bismo znali da smo postupili ispravno. Obe stvari mogu da postoje istovremeno.

Danas znam da se vrednost jednog uspona ne meri samo visinom do koje smo stigli. Ponekad je potrebno mnogo više snage da se zaustaviš, prihvatiš da ovog puta nećeš stići do cilja i okreneš nazad.

Elbrus nas je ovog puta vratio sa svojih padina bez vrha, ali sa lekcijom koju ćemo poneti sa sobom. Planina će ostati tamo. A mi ćemo, ako nam se pruži prilika, možda jednog dana ponovo krenuti ka njoj.

Učesnici akcije

1. Milana Stanković
2. Miroslav Žikić
3. Jovanka Canović
4. Saša Milošević
5. Dejan Mladenović
6. Dunja Vučković
7. Igor Đorić
8. Igor Stefanović – PK „Javorak“, Paraćin

Autor: Milana Stanković