„Jasmina penje neki vrh u Indiji. Objavljivaće u grupi svoj napredak.“ Tako je Milana, predsednica mog kluba, u dve rečenice najavila članovima Viber grupe da će im, osim vesti o njihovom usponu na krov Evrope, stizati i moje vesti iz Indije.

Neki vrh u Indiji. Koji? Iskreno, ni meni dugo nije bio naročito poznat. A verujem da je njegovo ime, koje zvuči kao da ga je neko smislio samo da testira izgovor planinara sa Balkana, postalo jedan od najguglanijih pojmova u našoj planinarskoj zajednici još otkako je Jovan u julu 2025. objavio plan akcije. Kako o vrhu tada nisam znala gotovo ništa, počela sam da čitam, istražujem i polako upoznajem svog budućeg „partnera“ – Kang Jatse II.

Kang Jatse je masiv na kraju doline Marka u Ladaku, sa dva glavna vrha – Kang Jatse I i II. Cilj naše ekspedicije bio je niži i tehnički manje zahtevan vrh, ali sa 6.250 metara nadmorske visine sasvim dovoljno ozbiljan da mu se pristupi sa poštovanjem.

Dok sam ga proučavala, istovremeno sam vagala za koju akciju ovog leta da „uložim bubreg“, jer svaka ozbiljna ekspedicija traži i ozbiljno odricanje. Posle dosta većanja, u glavi mi je zazvonilo: „Ej, Himalaji!“ Jedinstvena prilika, možda neponovljiva. Dovoljno da presečem. Idem na Himalaje! Kako to moćno zvuči samo po sebi!

A onda nastavak – idem u Indiju, zemlju Male neveste i Tadž Mahala, kriketa, ljutih začina i Gradinara. Zemlju Bolivuda, svetih krava koje u saobraćaju imaju veća prava od većine vozača, i sirena koje nisu upozorenje nego sredstvo komunikacije. Zemlju Ganga, tigrova, monaha i Himalaja, gde se neboderi i metro smenjuju sa prizorima kao iz drugog veka. A negde iznad svega toga, na 6.250 metara, čekao je Kang Jatse II.

FT1P: Dobro došli u Indiju

Već nas je čekiranje na aerodromu odmah podsetilo na omiljeni administrativni princip: FT1P – fali ti jedan papir, jer se ispostavilo da ni uredno dobijena viza ne znači kraj birokratskim avanturama. U duhu indijske velikodušnosti nama je falilo čak dva papira – imigracioni i zdravstveni. Nekako se zalomilo da upravo ja preuzmem popunjavanje upitnika za barem polovinu grupe, pa sam posle nekoliko minuta već znala napamet pitanja i odgovore kao da sam na pripravničkom stažu u indijskoj birokratiji. Uostalom, kad već njihovi kadrovi rade kod nas, red je da negujemo dobre državne odnose i u suprotnom pravcu.

Put za Delhi je vodio preko Istanbula i dok smo prelazili vremenske zone razmišljala sam kako je tri sata i po koje je Indija ispred Srbije dovoljno da čovek izgubi osećaj za vreme pre nego što uopšte i stigne do Himalaja. 

Na aerodromu su nas dočekali po zidovima raspoređeni ogromni dlanovi u molitvenom položaju, kao dobronamerni čuvari putnika koji su šaputali: „Polako, diši, biće sve u redu.“ Uostalom, u gradu od jedanaest miliona stanovnika, plus nas dvadeset novopridošlih duša, šta uopšte može da krene naopako.

Ništa osim još jednog šaltera za pasošku kontrolu. Srećom, ovde nije bilo potrebe da ponovo popunjavamo formulare. Sa tom poslednjom kontrolom napuštamo aerodromsku zgradu i zvanično ulazimo u Indiju, tačnije u nešto što liči na predvorje pakla: teško se diše, vlažnost kao u sauni, a telefon obaveštava da je subjektivni osećaj da je temperatura 47 stepeni.

U autobusu kojim obilazimo Delhi ne postoji klima, instalirani su ventilatori – kao prava indijska verzija poruke: „Ekološki smo osvešćeni.“ Plakati o očuvanju prirode i punjači za električna vozila su na svakom koraku, kao što je na svakom koraku i smeće. Klasičan primer neslaganja između poruke i prakse, ali sa neskirvenim dozom šarma koja preti da nam se dopadne.

Prva stanica našeg krakog obilaska Delhija je Kutab Minar, minaret od cigle visok 72,5 metara, dovoljno impresivan da čovek na trenutak zaboravi da se topi od visoke temperature. A onda – rikše, simbol Delhija. Ako ste mislili da je indijski saobraćaj haotičan, bili ste u pravu, samo niste bili spremni za nivo tog haosa. Zvanično se vozi levom stranom; nezvanično tamo gde ima mesta. A mesta, izgleda, ima svuda.

Rikše se provlače kroz uske ulice, između ljudi, automobila i drugih rikši, bez ikakve potrebe da se objašnjava ko ima prednost. Mi se jednom rukom držimo za naslon, drugom pokušavamo da fotografišemo sve što nam prolazi pred očima i usput pokušavamo da shvatimo po kojim pravilima ovaj saobraćaj sa rikšama funkcioniše. Na kraju odustajemo, prepuštamo se vožnji za sve pare.

Leh – mesto gde se aklimatizuješ na visinu i na pirinač

Iako je let do Leha kratak, pogled kroz prozor ne dozvoljava mnogo vremana za dremku. Himalaji se pojavljuju niotkuda, ogromni, beli, nestvarni i svi radimo isto, kroz mali avionski prozor pokušavamo da uhvatimo nešto što zapravo nijedna fotografija ne može da prenese. 

Po sletanju nastavljamo da fotografišemo, sve dok nam ne stigne jasno upozorenje da je snimanje zabranjeno. Tada postaje jasno zašto su pitanja u formularima bila opsednuta Pakistanom – Ladak je osetljivo pogranično područje, okruženo vojskom, žicom i ozbiljnim licima. A samo nekoliko kilometara dalje je grad. Sasvim normalan grad. Leh.

Grad na 3.500 metara, stecište planinara i avanturista: restorani puni, suveniri na sve strane, a meni najneverovatnije – na istoj visini u Alpima bih razmišljala o još jednom sloju garderobe, a ovde šetam u majici i razmišljam treba li mi još jedan suvenir u obliku magneta.

U smeštaju dobijamo detaljniji plan uspona, o naših sedam dana u planini. I ono što je do juče zvučalo apstraktno sada dobija vrlo konkretne i prilično ozbiljne obrise. A onda stiže i bonus informacija: sutra u Leh dolazi Dalaj Lama. Naravno da ne želimo da propustimo ovu priliku za susret na brdu iznad grada – trenutak koji se ne planira, već se dogodi.

Sutradan nas vodič vodi ka mestu okupljanja putem koji definitivno nije prečica, u jednom trenutku sumnjam da nas samo šeta u krug, kao da želi da nam podigne tenziju pred veliki trenutak. A onda – savršeno poklapanje. U trenutku kada smo zakoračili na glavni put, ispred nas se pojavljuje kombi. A u njemu – on.

Nisam ni znala koliko sam ushićena dok nisam pogledala Andreu. Njeno oduševljenje bilo je toliko zarazno da mi je postalo jasno koliko je neverovatno to što smo se, danas u Indiji, u Lehu, sasvim slučajno našle pored puta kojim prolazi dobitnik Nobelove nagrade za mir. Andrea je počela da mu maše. Racionalno, šanse da nas primeti bile su minimalne, ali emocije retko imaju veze sa racionalnim. On mirno prolazi i blagosilja okupljene.

Na propovedi sedimo među mnoštvom, ne razumemo ni reč, a u jednom trenutku dobijamo i pirinač za jelo. Moju godišnju dozu pirinča, koju inače nevoljno moram da konzumiram na planinama, izgleda da počinjem da trošim već u Lehu. Nije bilo loše, mada bi malo čokolade ili ljutih začina značajno popravilo stvar.

Kada je propoved završena, Dalaj Lama ponovo prolazi pored nas. Ovoga puta ne mašemo. Nisam videla Tita, ali jesam Dalaj Lamu, dva puta. Nije loš skor za jedno jutro u Lehu. Shvatam da to nije bio samo susret sa čovekom, već susret sa mirom, onom vrstom tišine kad ti neko na trenutak poravna misli, strahove i sve što te čeka u narednim danima.

Nadomak statue Bude okrećem molitveni mlin, polako i pažljivo, kao da se od toga direktno meri ishod narednih dana. Želim da nam od sutra sve bude kako treba. I, naravno, da u narednih nekoliko dana bude što manje pirinča.

Sedam dana izvan sveta

Te noći sam spavala u segmentima. Ne zbog visine od 3.500 metara i nedostatka kiseonika, već zbog one prećutne treme koju niko ne pominje, a svi osećaju. Danas krećemo u planinu, posle komocije hotela, narednih sedam dana dom će nam biti šatori. 

Putem nas zabavljaju kreativne poruke o bezbednosti u saobraćaju, a kad nestane i mobilni signal, shvatamo da smo dovoljno daleko od civilizacije i dovoljno blizu onome zbog čega smo došli.  Tog jutra sam, za svaki slučaj, snimila vremensku prognozu za narednih sedam dana, pretpostavljajući da signala više neće biti i da će parola „snađi se“ ovde moći da pokaže svoj pun potencijal.

Oko podneva stižemo na plato i pravimo pauzu za okrepu pred polazak na stazu. Krompir, jaje, sok i, najvažnije, nigde pirinča. Počela sam da verujem da je jučerašnja želja pored Budinog hrama zaista uslišena. Prva dva sata hodamo putem kojim bi bez problema mogla i vozila da prolaze, širokim, ravnim i utabanim. Ali dobro, mi planinari ne dolazimo u Himalaje da bismo uživali u blagodetima modernog doba i vozikanju.

Kod improvizovanog mosta počinje prava staza, a posle nekoliko prelaza preko reka, penjanja i spuštanja preko bedema, u 16:30 stižemo u kamp na 3.750 metara. Prvi šatori, prvi pravi dan u planini i prvi ozbiljan osećaj da je avantura počela.

Sledećeg jutra, već na samom izlasku iz kampa, dočekuju nas tibetanske molitve uklesane u kamenje – tihi stražari puta čije značenje većina prolaznika verovatno ni ne zna, ali čije se prisustvo oseća. Iako su nam simboli ostali misterija, jedno pravilo je jasno – prolazi se s leve strane. To važi za sve budističke svetinje u regiji, jer kretanje u smeru kazaljke na satu simbolizuje put u skladu sa prirodnim tokom.

U blizini je manastir Marka. Prva impresija nisu zidine, ni predeli, već bake koje srećemo ispred, radoznale, nasmejane, i spremne da zavire u ekran telefona čim ih zamolimo za fotografiju. Kada ugledaju sebe, raduju se kao deca. Ulaz, preračunat iz rupija, košta pedesetak dinara, ali vredi mnogo više. Mir, tišina, i za deo naše ekspedicije možda najvažnije,  Wi‑Fi signal. U tom trenutku, to je imalo gotovo isti duhovni značaj kao i sam manastir. Iskoristili smo priliku da pošaljemo kratku, ali važnu poruku: „Dobro smo. Nastavljamo dalje.“

A onda se, oko 14 časova, pojavljuje planina – Kang Jatse, do tog trenutka samo u fotografijama, a sada pred nama, skrivena oblacima kao stidljivi domaćin koji nas posmatra. Posle 18 kilometara hoda stižemo u kamp na 4.200 metara, promrzli, okupani od kiše u nekoliko voda. U velikom šatoru nalazimo ćebad i tu, bar nakratko, prestaje pitanje bontona. Možda nismo bili najbolji gosti, s obzirom na to da smo se praktično uvukli u nečiju dnevnu sobu i zauzeli mu krevet, ali na 4.200 metara čovek vrlo brzo redefiniše pojam privatnog prostora.

Večera je poslužena u šatoru nalik igluu, u koji je ulazak zahtevao dozu gimnastičke sposobnosti i pažljivo izbegavanje udaranja glavom. Ono što nas je čekalo unutra bilo je vredno svake akrobacije – odlična čorba, sveže povrće i puding sa bananama, pravo gastronomsko iznenađenje na ovoj visini. A pirinač? I dalje ni traga.

Sledećeg jutra oblaci se razilaze obećavajući lep dan.  Posle dva sata stižemo do jezera na 4.700 metara u blizini ravnice Nimaling. U idealnim uslovima u vodi se vidi odraz vrha, ali mi smo po navici ipak dobili ponovo kišu. 

Nekoliko prelaza preko reke razbija monotoniju, a oko pola tri stižemo u treći kamp na 5.050 metara – ozbiljna visina, ali savršeno mesto, sa pogledom na Kang Jatse. Kada se oblaci nakratko raziđu i sunce pojavi, konačno možemo da posmatramo planinu i pokušamo da sagledamo stazu koja nas za koji dan čeka.

Tokom dana pojedini članovi grupe počinju da osećaju posledice visine, pa mi lokalni vodič daje bocu kiseonika. Isprva ne znam šta to znači, ali važnost obaveze saznaću kasnije, u obliku noći bez sna. Boca uveče postaje najtraženiji predmet u kampu po čiju dozu ljudi povremeno dolaze. Da li zaista pomaže ili je pola efekta placebo, ne znam, ali znam da me je ta noć pripremila za boravak na 5.050 metara bez spavanja.

Sutradan obnavljamo tehniku – žimar, abzajl, sve što mora biti uigrano za trenutak kada krenemo na vrh. Ako vreme dozvoli, uspon bi mogao biti već sutra. Međutim, prognoza koju smo snimili pre nekoliko dana tvrdi da je prekosutra bolja opcija, iako planine, kao i obično, nemaju potrebu da se konsultuju sa nama. Kako kiša ponovo počinje, uspon se ipak i zvanično pomera za prekosutra.

Sledeći dan provodimo u aklimatizaciji, razgovorima i razmeni iskustava. Neko je već prešao 6.000 metara, neko nije stigao ni do 5.000, ali svima je zajedničko oduševljenje ovim predelima. Posebno kada nam za večeru serviraju picu. Na 5.050 metara. U tom trenutku nisam želela ništa više od života.

Kako se veče spušta, u kamp se, zajedno sa hladnoćom, uvlači i nemir. Oseća se u razgovorima, u ponašanju, u tišinama između rečenica. Neki su prelomili i odustali od uspona, neki se dvoume, preispituju i bodre jedni druge. A svako se, na svoj način, bavi istim pitanjima: da li mogu, kako će telo reagovati na visinu i hoću li imati snage za ono što nas čeka – da zadržim svoj dah.

Korak, strah, vrh – i povratak 

Tačno u 00:32 krećemo na uspon. U rančevima je sve što nam treba, tehnička oprema, voda, jabuka, poneki izvor proteina i ono što nikako ne može da ostane u šatoru – strah, sumnja i tihi nemir pred velikim danom. Na velikim visinama uspon nikada nije samo pitanje kondicije, to je mešavina trenutnog stanja organizma, trezvenog uma, dobre aklimatizacije i dobre doze sreće.

Kao što sam se mesecima fizički pripremala za ovaj uspon, paralelno sam se i psihički pripremala. Šta ako ne popnem? Šta ako se ne osetim dobro? Šta ako budem morala da se vratim? Morala sam da prođem kroz scenarije – i one kojih se plašim i one kojima se nadam. Da prihvatim da želim vrh, da sam se za njega pripremala i da ću dati sve od sebe, ali i da ishod, koliko god bih to volela, ne mogu u potpunosti da kontrolišem. Da, ako stanem na vrh, znam zašto sam tamo i da, ako ne uspem, mogu da prihvatim taj ishod. Sa tom mišlju krećem u mrak.

Prva dva sata penjemo se preko mešavine kamenja i zemlje i polako dobijamo na visini. Krećemo se ujednačeno, sa pauzama koje koristim da pogledam na sat i izračunam kada će izaći sunce. Sa svitanjem stižemo do „crampon pointa“. Od tog mesta počinju sneg i led. S jedne strane – olakšanje: sve je nekako lakše kada konačno vidiš gde ideš. Sunce izlazi, planina dobija oblik i možemo da sagledamo prostor oko sebe. S druge strane, počinje ozbiljniji deo uspona. 

Stavljamo dereze, pripremamo se i formiramo naveze. Dogovor je da lokalni vodiči vode naveze, dok se nekoliko nas iskusnijih planinara nalazi na njihovim krajevima. Do malopre smo bili kolona koja ide prema vrhu, a sada smo i bukvalno povezani.

U početku sve ide dobro. Oko osam časova stižemo do stena na oko 5.600 metara. Vreme je za odmor, hranu, vodu i internet signal. Javljam se svojima kratko: krenuli smo na završni uspon. Slikam nekoliko fotografija, pojedem nešto i popijem malo vode. Kažu da do vrha ima još tri sata. Zvuči mi nemoguće. Tri sata? Mora da ima manje. Ma, sigurno ima manje.

Vreme je za polazak, ali kao da mi se ne kreće. Ne znam šta me je više demotivisalo – to što je do vrha ostalo toliko, to što se vrh uopšte ne vidi ili što je nagib na pojedinim mestima preko 55 stepeni. Pokušavam da se borim i motivišem se. U glavi puštam plejlistu, pesme koje su me do sada „vozile“, one uz koje se inače pokrenem i koje bi, po ranijim iskustvima, trebalo da imaju odgovor na ovakve situacije. Ali sada – ništa. Ne rade. Ne mogu da pronađem ono unutrašnje dugme koje će da me pokrene.

Kasnije sam se sa Jovanom složila da smo oboje u pojedinim trenucima imali osećaj kao da smo u bunulu. Možda je baš zato bilo dobro što sam bila u navezi. Da nisam bila vezana za druge ljude, možda bih u nekom trenutku odlučila da ne nastavim uspon. Ali nisam. Nastavila sam. Ne zbog spektakularne motivacije, ne zbog filmske rečenice u glavi, već zbog jednog jednostavnog principa: idemo, korak. Pa još jedan. I onda još jedan. Jer treba zadržati ritam. Jer treba zadržati dah.

Da smo u 11:44 bili na vrhu govori fotografija prve dve naveze. Uspeli smo. 6.250 metara. Naš vođa naveze, međutim, ne dozvoljava dugo zadržavanje, na toj visini i na takvom mestu nema prostora za dugo slavlje. Nekoliko fotografija, pogled oko sebe i vreme je za povratak. Dobra stvar u povratku je što sada vodim navezu. Odjednom je sve drugačije i odgovornije. I ta odgovornost mi na jedan čudan način vraća fokus.

I povratku se suočavamo sa novim problemima. Sneg se tokom dana prilično opustio i počelo je propadanje. Ne ono tipično kada jednom nogom upadneš u sneg podigneš je i nastaviš dalje. Ovde su se obe noge često nalazile duboko ispod površine. Sledi otkopavanje. Izvlačenje. Pa ponovo. Nervira nas, usporava i troši snagu, ali drugog izbora nema.

Nakon što smo stigli do crampon pointa skidamo tehničku opremu. Deo sa snegom i ledom je završen, ostaje samo povratak do kampa, u koji stižemo oko 18 časova. Kolege koje nisu krenule na uspon dočekuju nas sa podrškom i iskrenim čestitkama. Posle svega, možda je baš to bio trenutak kada je konačno postalo jasno: bili smo gore. I vratili smo se. A to je zapravo i najbitnije od svega!

Domaćini su nam u čast uspešnog uspona pripremili tortu. I iako umem da odbijem parče, ova napravljena na visini od preko 5.000 metara, nije imala nikakve šanse da bude odbijena. Iskreno, u poređenju sa spretnošću potrebnom da se torta napravi na toj visini, popeti Kang Jatse II odjednom deluje kao lakši deo posla.

Od dereza do Tadž Mahala

Noć nakon uspona smo spavali kao mirno, kao pravednici i kao ljudi koji su prethodnog dana proveli 18 sati na nogama. Ujutru se budimo nabrekli, izgoreli i sa onom blagom svesnošću da nas čeka još jedan dan hodanja. Treba se spustiti do tačke gde nas čeka vozilo, ali pre toga, naravno, treba se popeti. George Michael i Ringo Star nisu slučajno rekli: Gotta get up to get down.

Tako i mi, da bismo stigli do transporta za Leh, na nekih 4.000 metara, moramo iz kampa na 5.050 da se popnemo na prevoj Kongmaru La, na preko 5.200 metara. Jer zašto bi put ka dole bio samo dole? Na prevoju imamo internet, tako da je posle nekoliko dana bez signala vreme za brzu poruku, brzu fotografiju, brzo vraćanje u realnost, vreme je za spust.

Ali tu tek počinje žurka. Najavili su nam nekoliko prelazaka preko reka i nisu lagali. Kod broja 14 sam prestala da brojim. Kamen do kamena, izuvanje, ponovno obuvanje, voda, stena, pa opet voda. U jednom delu se staza bukvalno obrušila, pa smo se spuštali uz pomoć užeta. Pravi mali adrenalinski park, samo bez potpisanih izjava o odricanju odgovornosti. Osećala sam neopisivo olakšanje kada mi je Žeks rekao: „Nema više izuvanja, evo ga most.“ To je trenutak kada shvatiš da je civilizacija ponovo u dometu.

A ta civilizacija ume da pruži ono najbolje, da pokaže kako je svet mali. U Lehu nas čeka prijatelj i vodič sa uspona na Damavand od pre nekoliko godina, koristimo priliku da se vidimo i provedemo veče koje miriše na staro prijateljstvo. Zapravo, svet nije mali, svet je baš onakav kakav treba da bude, sa verom, slučajnostima i ljudima koji se pojave onda kada ti najviše znači.

Preostalo vreme u Lehu koristimo da obiđemo još dva manastira. Sada molitvene mlinove vrtimo kao već iskusni, kao da smo to radili svaki dan. Zahvaljujemo što je sve proteklo kako treba i što u obilju raznovrsne hrane na planini nije bilo mnogo mesta za pirinač.

Iako nemamo još puno vremena za obilazak Indije, sa onog početnog spiska simbola nije bilo šanse da ne vidimo Tadž Mahal, mauzolej pod Uneskom koji je šah Džahan izgradio u čast svoje preminule supruge Mumtaz Mahal. Iskreno, osećali smo još jednu pobedu kada smo se nakon popetog vrha, uspeli da se organizujemo i krenemo na skoro četvorosatni put u Agru.

Mauzolej je savršena simetrija, mermer koji menja boju u zavisnosti od sunca, kaligrafija koja se optički prilagođava visini, njegova četiri minareta i naše naše oduševljenje što smo na ovom fascinantnom mestu. Nema veze što nam je u povratku pukla guma, što smo čak mogli da zakasnimo na let, mi smo ovim danom zaokružili doživljaj Indije, ispunjeni i srećni.

Sat vremena nakon ulaska u hotel već smo morali da ga napustimo i krenemo na aerodrom. Naočare su mi momentalno zamaglile, stavljajući mi do znanja da ostavljam vlažnost Delhija iza sebe. Trudim se da i ovde zadržim dah, onaj isti koji me je pratio na visini, sada u nekoj sasvim drugoj vrsti, u povratku u civilizaciju koja uvek deluje malo tesna posle planine.

„Zadrži svoj dah, zažmuri u mrak, nemoj snagu svoju bacati uz put.
Zadrži svoj dah, bez nade i straha nema pobeda“.  (Nikola Vranjković, „Zadrži svoj dah“).

Autor: Jasmina Makuljević